Ljudi ne kapiraju. Vidi Nagatoro i kažu: „haha, smeđa anime gremlinka maltretira sojboja, baš smešno“, i potpuno im promakne prava politička dinamika koja se prikazuje.
Nagatoro je, u suštini, priča o hijerarhiji, polnom dimorfizmu i ponovnom uspostavljanju prirodnog poretka naspram feminizirane modernosti. Senpai na početku jeste oličenje postmodernog muškarca — nesiguran, slab, izolovan, opsednut eskapističkim hobijima — i Nagatoro ga ne mazi. Ismeva ga, zadirkuje, ponižava… i postepeno ga tera da ojača. Kroz ritualno poniženje, ona ga primorava da se vrati muškoj arhetipskoj ulozi. To nije zlostavljanje — to je inicijacija.
I da se razumemo — ovo nema veze s feminizmom. Ona poštuje snagu. Kad Senpai počne da se zauzima za sebe, to joj se sviđa. Nagatoro ne želi da bude vođa. Ona hoće da zadirkuje muškarca dok ne postane vredan toga da mu se potčini. To je veoma "tradicionalno", ako znaš išta više od površnih mimova.
Nagatoro je parabola o tome kako muškarac mora da pati, da se bori i muči da bi povratio svoju mušku energiju — a žene će ga slediti ako im daš razlog. Samo je sve to upakovano u anime estetiku.
Smejte se koliko hoćete, ali ona radi više za budućnost zapadne muškosti nego što će iko od vas ikada uraditi.